Пролог

ЗАРОБЉЕНИ У „ПРОШИРЕНОЈ СТВАРНОСТИ”
Човек и човеколики

Описи катастрофе одавно су изашли из оквира жанровске књижевности и испунили дневне хронике. Ратови „четвртог таласа”, директан пренос черечења нациљаних земаља и увођење те теме у кладионице, тржиште SF оружја, геополитика пресељена у космос и на дно ледених океана, свет у управљаном страху од вируса пуштених из лабораторија, расни ратови и вештачки изазване миграције, сукоб мутаната и „нормалаца”, јахачи апокалипсе у предизборној кампањи, вештачка интелигенција која преузима контролу над људима и светом, земљотреси изазвани високофреквентним предајницима, контрола броја становника на планети тровањем. (...)
То више није тривијална литература него наша „проширена стварност”.
Виртуелна реалност за доручак једе ону невиртуелну. Живот се повлачи пред симулацијама, човек узмиче пред човеколикима. Број кликова и лајкова заменио је све друге мере, сваки стварни смисао. Демонија прецизно навешћена у древним књигама обузела је свет.
Да би се одложила судбинска питања, подстиче се диктатура баналности досад незамисливих размера. Сада видимо како се и практично „уз помоћ забаве од целих народа праве идиоти”. Пре неколико дана у једном београдском ријалитију нафракана учесница, препарирана ботоксом и силиконом, пред камерама је јела сопствени измет. Буквално. Уз изјаве вођа, нова силовања и клања, нове доказе о нашем процвату, била је то неизоставна вест за насловне стране. Пљуштали су лајкови. „Нафракана сада сигурно не може бити избачена!”
Све мање снаге преостаје за згражавање, ту нашу последњу одбрану. Може ли се у таквим околностима правити један геопоетички часопис? Ми још увек верујемо да може. Иначе ово не бисте ни имали пред собом.